Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 22. новембар 2017.

Kimi no na wa. (2016)


Kod nas nazvan: Tvoje Ime
Alternativni naziv: Your Name
Žanr: Animirani | Drama | Fantastika | Ljubavni
Režija: Makoto Shinkai
Glumci: Ryûnosuke Kamiki, Mone Kamishiraishi, Ryô Narita ...

Priča:
Dvoje stranaca su povezani na bizaran način. Veza se ostvaruje kada oni zamene mesta u snu.

Moj osvrt:
Obično sam jako oprezan kad je ovoliki hajp u pitanju ali kako ovo dolazi iz Japana, bio sam spreman poverovati tom hajpu. Ono što me je ipak činilo malo uzdržanim, Ameri su ovo već krenuli da rimejkuju. Ok, reći će neko da oni rimejkuju sve što iole valja ali ne zalećimo se. Gde su rimejci za Spirited Away, Princess Mononoke, Porco Rosso, Howls Moving Castle, Grave of Fireflies... Nema ih, pre svega što je magija koju ti animirani filmovi imaju neuhvatljiva za ciljnu grupu rimejkovanih limunada. To je nešto što ne možeš da učiniš jednostavnim prepakivajući ga u oblik koji široke mase razumeju. 

Ne znam da li je postojao japanski animirani film a da nisam uživao u animaciji. Bez obzira iz koje je godine, animacija je perfektna a čini mi se da sa svakom novom izvedbom oni nadmaše sebe. Skoro svaku scenu sa prirodom iz Your Name sam vraćao nekoliko puta. Čak mi je ova animacija bila spektakularnija od nekih pravih slika prirode. Skoro svaki krupni plan deluje jako realistično. Scene u kojima kamera rotira oko likova dok vidimo prirodu oko njih - neprocenjivo. 

Japanske mitologija i tradicija su neiscrpni izvor motivacije. Recimo Mononoke ima toliko toga da ne možeš pohvatati. Taj filmić sam već ubacio u listu za repriziranje. Sprited Away isto tako. Your Name provlači dosta toga ali čini mi se da su neke stvari pomalo izmeštene iz priče i ne igraju nikakvu ulogu. Ono što je dobro, čak i te stvari su na kraju krajeva prepuštene prirodi. Upoznaju nas sa nekim običajem, nekom tradicijom i pričom i onda prepuste da priroda odradi svoj posao što naravno izgleda velelepno. Nije to ni blizu Mijazakijevog skila ali je i dalje jako dobro. 

Pola filma gledamo ovu priču gde dvoje sanjaju jedno drugo tj. menjaju uloge u snu. Taj deo filma je tek donekle zabavan. Iskren da budem, nisam ni video neko zaljubljivanje niti sam video nešto toliko fascinantno. Tu je propuštena neka šansa da sa dve ili tri emotivnije, ozbiljnije scene započnu ovu ljubavnu priču baš kako treba. Ovako, nakon vremena koje nam je potrebno da pohvatamo šta se zapravo dešava, imamo tek nekoliko zabavnih trikova koji se ponavljaju više puta.  

Prelomni momenat filma u kom momak kreće u potragu za devojkom, dolazi do grada i na kraju putuje kroz njen život je izgledao fenomenalno, emotivno, grandbrejking. Tad me je film zaista dirnuo i naterao da pomislim da će ovo biti nešto veliko. Scena u kojoj momak ima šansu da vidi ključne slike iz života devojke i da ih proživi spada u one najbolje koje možete videti na filmu. Emocija je tu onakva kakva treba da bude i tih par minuta ima veću vrednost od svega prethonog i svega narednog što smo gledali. Na žalost, posle toga film odlazi najviše u solidnost kada se ima u vidu šta je mogao biti.

Mnogi od vas će ovaj film doživeti kao nešto magično. Mene je do samog kraja držao utisak da gledam film koji je fino pozajmio gomilu stvari iz Butterfly Effect i The Lake House. Ideje su tu ali su čak i neke scene prisutne. Završna scena iz Butterfly Effect je skoro 1 na 1 sa jednom iz ovog filma. Samim tim što su ideje pozajmljene film nije uspevao da me iznenadi skoro ni sa čim. Odajem mu priznanje da je to upakovano perfektno i film jeste praznik za oči i uši. 

Jedan od fazona u filmu je da se likovi trude da ne zaborave imena jedno drugom. Čini mi se da je cela ta priča oko zaboravljanja ubačena da se napravi neka jača drama kako bi mi kao gledaoci strahovali da li će se ovo dvoje setiti jedno drugoga. Sa jedne strane to radi posao u smislu da će ih emocija i osećaj voditi ka prepoznavanju. Sa druge strane, to je ubačeno niotkuda i nekako mi je isforsirano. Kada likovi počnu da pate zbog tog zaboravljanja pomisliš da će sve izbledeti iz njihovog sećanja ali ipak se vidi da taj trenutni zaborav ne radi punom snagom pa i bez tog imena likovi mogu da nastave sa pričom. To zaista čini ovu ideju pomalo neiskorišćenom.

Pogledajte ovo jer će većina vas ovde naći neku magiju. Za mene je ovo lep filmić. Prelepo je animiran ima momente magije ali ni blizu toliko kao kod Mijazakija. Iako krade ideje dva pomenuta filma, Your Name ih fino pakuje u nešto što ne smrdi na kopiju ali na žalost ne odiše ni originalnošću. Po meni, mogli su ići na malo mračniju varijantu pogotovu posle ove prelomne (Naj) scene. Tada bi film imao više logike za Holivudski rimejk jer holivud ne trpi mudadžijske poteze. Ovako, rimejk nema šta da radi osim da prevede ovaj film onima koje mrzi da čitaju titl.

Zanimljivosti:
Prvi animirani film koji nije pravio studio Gibli ili Hajao Mijazaki a da je u japanu zaradio preko 10 miliona Jena. Prema japanskoj tradiciji, crvena traka koju Micuha nosi predstavlja crveni konac sudbine koji po predanju treba da poveže nekog sa suđenom osobom. Micuha znači "tri lista". Itomori je plod fikcije.

Naj scena:

Putovanje kroz Micuhin život.

Moja ocena: 7/10

уторак, 14. новембар 2017.

Kill Bill: Vol. 1 (2003)


Kod nas nazvan: Ubiti Bila, prvi deo
Žanr: Akcioni | Kriminalistički | Triler
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Uma Thurman, David Carradine, Daryl Hannah ...

Priča:
Nevesta se budi iz četvorogodišnje kome. Dete koje je nosila je nestalo. Sada mora da sprovede osvetu na tim ubica koji ju je izdao, tim kojem je nekada pripadala.

Moj osvrt:
Postoje neke stvari koje Tarantino forsira iz filma u film i one svaki put budu dobre. No čini mi se da je sa Kill Bill napravio dosta drugačijih stvari. Ne znam da li mu je ovo najbolji ali je svakako najzabavniji film koji je napravio. Zanimljivo je da sam nešto ovako bolesno nazvao zabavnim. No, to je već stvar za psihologa ali šta da se radi. Ne možeš kao čistunac da u potpunosti uživaš u umetnosti. Kill Bill toliko šokantnih stvari servira da je prosto neverovatno kako nismo zgroženi sve vreme. Sada vidite koliko je film zapravo zabavan kada vam sve te stvari koje bi trebale da vas udare u stomak budu nešto što niste podneli toliko teško. Šta ovde vidimo: ubistvo i mučenje trudnice, ubistvo majke pred detetom, silovanje devojke koja je u komi itd. Prosto se zapitaš kome padaju na pamet sve ove stvari. Što je najgore, one nisu degutantne kao gomila idiotija koje sam video npr. u Planet Terror. Ovde te stvari zaista i jesu šokantne i doprinose priči i razvoju likova. 

Volim kada film šeta po vremenskoj liniji jer to neretko bude efektno ali ovo što Kill Bill radi je za ovacije. Servira vam nešto u sadašnjosti i ne možete da dočekate da vidite kako je zapravo došlo do toga. Šta se desilo, ko su ovi likovi, čemu sva ova boleština? Onda se film vrati nazad i da vam nešto iz prošlosti i onda ne možete da dočekate nastavak, da vidite šta je bilo posle ovoga. Jedina mana Kill Bill-a je što je prekratak. Ovo je toliko zabavno i dobro da može bez većih problema da se odgleda u cugu sa drugim delom. Zanima nas priča, zanimaju nas likovi, zanima nas akcija. Ne može bolje od ovoga. 

Kad god pišem o narednom Tarantinovom filmu pominjem dijalog. Uvek kažem da neću puno o tome, da sam već pisao a opet pomenem neke karakteristične stvari. Kill Bill je jedinstven kada je Tarantinovski dijalog u pitanju. Kako? Tako što je čika Kventin skratio dijalog toliko da se zapitate da li je ovo njegov film. Ne shvatite to kao manu. Naprotiv. Ovo je rolerkoster od filma. Ne želite da likovi i radnja stoje da bi ste slušali beskrajne priče o nevezanim stvarima. U Reservoir Dogs i Pulp Fiction-u je to ok. Film živi na suludim dijalozima i vrhunskim izvedbama likova koji izgovaraju te beskrajne tekstove. Ovo je akcioni film koji nam servira bombu za bombom. Ta razglabanja su nepotrebna. 

I kada raščivijate taj uvod, akcija može da stane bez problema jer vas zanimaju suludi likovi koje gledate. Billova banda je nešto što može da se raširi na mnogo više prostora od ovog koji je viđen. Čoveče, bez ikakvih problema su mogli napraviti film o svakom od ovih likova. Tarantino nam daje tek nekoliko mrvica ali te mrvice su tako ukusne i teraju nas da želimo još. Ne znam za vas braćo i sestre ali ja bih mogao gledati ovaj film još barem dva sata sa dodatnim scenama o svakom od likova. A stvar je u tome što nisu svi likovi ni predstavljeni. 

Nisu samo glavni likovi ti koji zavređuju pažnju. Recimo imamo i lik Hatori Hanzoa. Šta znamo o njemu? Da je čuven po svojim mačevima. Kako je došlo do toga, zašto je on takav, zašto radi u tajnosti itd. Tarantino nam ne daje odgovor ni na jedno od tih pitanja. I uprkos tome ovaj lik je savršeno kompletan i vredan divljenja. Ovim nebavljenjem likovima lagano je otvoren prostor da se Kill Bill univerzum širi i dalje. Naravno da to neće biti slučaj ali tera vas da se zamislite.  

O-Ren-Ishi praktično dobija svoj mali film u filmu. Tarantino se ovde odlučio za anime i to pravi, japanski, čistokrvni anime bez ikakvog preseravanja (osim bolesnog na koje su nas Japanci navikli). Tu već dolazimo do toga da je ovaj film miks svega i svačega. Imamo anime, imamo nešto što jako liči na stare, japanske "karate filmove" koje smo gutali kao deca, imamo vrhunsku dramu, imamo ljudski horor, imamo avanturu, imamo akciju, na neki način imamo i vestern sa tom Billovom bandom. Kako bi rekao veliki Rambo Amadeus - "ma super nešto". 

Ne mogu a da ne pomenem suludi soundtrack. Ko je čuo Twisted Nerve više od jednom a nije ćukorio tu stvar? Ima li takvih? Flower of Carnage - bolesno dobra stvar iako nisam imao veze o čemu se tu zapravo peva dok nisam pronašao prevod teksta. Bang Bang od sjajne Nensi Sinatre - emotivno i efektno. Onda one japanske woo hoo pop pizdarijice od pesama dok gledamo krvopljus u finalu odlično rade posao u pripremi borbe. 

Kada sam već pomenuo krvopljus, vratiću se na sjajni Tenebre o kom sam nedavno pisao. Krvopljus upravo počinje odsecanjem ruke koje užasno podseća na isto iz Tenebre. Ako se ne varam, u zanimljivostima sam tamo naveo da je ta scena iz Arđentovog filma jedna od omiljenih Tarantinovih scena ubistava upravo zbog krvi koja pljušti po zidu. Tarantino uvek voli da proliva krv, tu nema tajni, samo ovde je u finalu servirao fontane krvi. Akcija koju gledamo je suluda, prepuna preterivanja a opet toliko dobra da je možemo gledati i da traje tri puta toliko. 

Bill je nekako u pozadini, Budd je tek pomenut. Bukvalno svi opasni likovi u ovom prvom delu su žene. Muškarci se nisu naročito proslavili. Pa pogledajte opaku bandu na kraju kako je samo iskasapljena i ponižena od strane jedne žene. I to je perfektno. Da li možda znate još neki akcioni film u kom žene ovoliko opasno izgledaju (ne mislim prvenstveno fizički)? U akcionim filmovima žene su ili ukras ili žrtva. Kod Tarantina one nose akciju i to takvu da se retko koja može porediti sa ovom. Kada god gledam ove prelepe, opasne dame uvek se setim reči mog prijatelja kada je video jednu višu, krupniju i jako lepu glumicu u SNP-u : "Ova kičmu da mi slomi pa Bog da me vidi". 

Da li sam preterao sa ocenom? Ne bih rekao. Prvo, film ima neverovatne likove i to takve da, kao što rekoh, možeš snimiti film o svakom od njih. Drugo, film je miks svega i svačega i tu je bez trunke sumnje jedinstven. Treće, način na koji je ispričan je sjajan, konstantno te tera da se pitaš šta je bilo i šta će biti. Akcija je onakva kakvu bi svaki ljubitelj iste poželeo. Muzika je neverovatni miks. Svaka scena je praznik za oči. Uma u ovom film je lek za napaćene duše braće filmofila. Za nižu ocenu, film bi morao da omane barem negde.

Zanimljivosti:
Dok je snimala scenu u kojoj koristi kuglu kao oružje, Chiaki Kuriyama (Gogo) je pogodila tom kuglom Tarantina u glavu. Kventin Tarantino je izjavio da je film ideja koja je pala na pamet njemu i Umi Turman još dok su snimali Pupl Fiction. Uvodnu scenu u kojoj tuku i pucaju u trudnu nevestu je smislila u potpunosti Uma Turman. Kventin Tarantino je vlasnik "Pussy Wagon-a" kojeg vidimo u filmu.

Uma Turman je ulogu dobila od Tarantina kao rođendanski poklon. U sceni borbe sa bandom pri kraju vidi se da patike koje nosi Uma Turman ostavljaju trag na kom piše Fuck U. Žuti kostim koji Uma Turman nosi je isti kostim koji je nosio Brus Li u filmu Game of Death. Tarantino je odložio snimanje zbog toga što je Uma Turman bila trudna. Semjuel L. Džekson se pojavljuje kao ubijeni orguljaš. Hattori znači "oružje".

Naj scena:

Bez sumnje, scena koja mi je ostavila najjači utisak je buđenje iz kome kada nevesta uviđa da nema više bebu u stomaku ali za sam film ipak suludo finale prepuno borbi i prelep završetak na snegu su ipak najbolje scene.

Moja ocena: 10/10

понедељак, 13. новембар 2017.

Prijatelju...

Primetno je da smo usporili i to jako. Ne želim da ovaj tekst bude neko opravdanje ali previše stvari me je odvojilo od pisanja. Nije problem ćerkica koja kasno zaspi, nisu problem obaveze na poslu i van njega, nije stvar u tome da mi se ne piše - daleko je od toga. Imao bih svaki dan nešto da vam kažem ali problem je što neko vreme nisam bio zaljubljen u gledanje filmova. 

Posle gubitka bliskog prijatelja sam postao ravnodušan prema mnogim stvarima a film je jedna od njih. Počneš da češljaš i prečešljavaš svoj život razmišljajući o lošim stvarima koje mogu da se dese. I onda ti ovako male stvari postanu nebitne. Treba ti vremena da se osvestiš, da te prolaznost ne plaši i da sitnice počnu ponovo da znače. 

Gubitak je nešto što boli, što trajno nosiš u sebi. Ako te je neko ispunjavao praznina posle njega ostaje nepobediva. Jaka emocija ume da odluta u patetiku. Ne želim tamo da idem jer se gnušam tih stvari. Da sam patetičan, nadao bih se da postoji onaj svet na kom prijatelj može da vidi ove reči. Onda bih mu ovde istresao sve što imam. Ne mogu to da prihvatim. Prihvatio sam da sam ga izgubio, prihvatio sam prazninu.  

Ali to što se ne obraćam njemu ne znači da ne mogu da se obratim nekom drugom. Možda baš tebi koji čitaš ovo. Znam kako će ovo da zvuči ali veruj mi, ne može biti gore od saznanja da je neko ko je bio vođa, dobričina, jedan od najvedrijih i najboljih ljudi koje sam poznavao oduzeo sebi život. Zato se obraćam tebi, prijatelju. Ukoliko digneš ruku na sebe, zastani. Ne želim da te ubeđujem da tvoji razlozi nisu jaki. Možda to jesu stvari koje su preteške. Ne želim da te ubeđujem zašto da ne umireš, želim samo da te ubedim da postoji nešto za šta vredi da živiš. 

Odlutao sam, izvinite. Ali sama činjenica da ovo govorim vama znači nešto. Vratimo se na one sitnice koje su prestale da znače. Zapitao sam se da li prestati. Objavio sam nekoliko tekstova koje sam ranije napisao. Dugo nisam pogledao neki film. Logično je bilo prekinuti ali ovog puta bez nekog oproštaja. Zašto bih ponovo pisao iste stvari i onda se možda predomišljao. Neka stvari samo stoje. 

Znate sigurno priču o Njutnu i jabuci. Srećom, mene je mnogo lakša i lepša jabuka udarila u glavu. U uši mi se nekako prikrala The Flower of Carnage pesmica i odmah sam pustio scenu iz Kill Bill-a gde vidimo borbu O-Ren-Ishi i dame znane kao The Bride u tumačenju vazda oku i duši prijajuće Ume Turman. I šta mi je Uma sa nekoliko pokreta mačem rekla - e to sam upravo želeo da vam prenesem. Ček, zašto sam želeo da vam prenesem? Zato što sam filmove iskreno zavoleo uz vas. Onog momenta kad ne budeim imao šta da vam kažem, neću ni gledati filmove. 

Ne obećaavam neki nenormalno brz ritam ali mislim da je film ili dva nedeljno sasvim korektan broj. Zaistan nemam vremena za pokrivanje svega aktuelnog a i baš me briga. Ok, biće tu nekih Dunkirka, Blade Runnera ali prvenstveno ćete čitati o stvarima koje zavređuju pažnju a ovi navedeni tu svakako spadaju. No da ne gubim vreme na ovo, kasno je već. Nekoliko lepih slika Ume Turman čeka u glavi za tekst o Kill Bill-u. Ako pročitate ovo večeras, tj noćas i budete jako zaludni, čeka vas i taj tekst nešto kasnije.